Leto je, jul. A tu su i vrućine. Možda vreme nije idealno za putovanje na dva točka, ali provesti slobodne dane na biciklu - to je moja želja.

A kako kaže naš mudri Meša: „Znaš šta je najlepše u životu? Želja, prijatelju!“

I upravo tako – želja je ta koja pokreće, koja te gura napred i pomaže ti da ostvariš svoje snove. I zato nikada nemoj prestati da želiš. Ni da sanjaš.

EuroVelo 6 – Dunavska ruta

Od kada putujem biciklom, želja mi je da vozim bar jednim delom biciklističke rute EuroVelo 6. U ukupnoj dužini od oko 4.500 kilometara ova ruta se proteže od Atlantika do Crnog mora i jedna je od najpopularnijih ciklo ruta u Evropi. Prolazi kroz desetak zemalja i prati nekoliko reka, ali najpoznatija je po tome što prati tok Dunava u celoj njegovoj dužini (2.800 km). Zato je i zovu Dunavska ruta.

Kroz Srbiju se proteže od Bačkog Brega na severu, uz Dunav, sve do Kladova na istoku. Međutim, za celu deonicu trenutno nemam dovoljno slobodnih dana, pa se odlučujem za jedan njen deo – od Pančeva, preko Kovina do Srebrnog jezera i Golupca. I nazad.

Da se EuroVelo 6 i ja lepo upoznamo, da se ja „čekiram“, pa će se i ostale deonice polako otvarati kada za to dođe vreme. A doći će.

Kotrljanje po Banatu

U Pančevo dolazim autom, sa biciklom na nosaču. Tu mi živi tetka, kod koje noćim. Tonem u san sa osmehom i jedva čekam jutro. Bicikl, put i ja. Sasvim dovoljno za sreću.

Rano se budim. Uzbuđena sam kao pred svaki put. Osećaj je tako lep jer radim baš ono što želim.

Prolazim pored Rafinerije u Pančevu, a zatim preko Starčeva, Omoljice, Banatskog Brestovca i Skorenovca stižem u Kovin. Ova deonica nije opterećena saobraćajem. Lagano okrećem pedale po ravnim putevima banatskih sela. Prvu kraću pauzu pravim u kafiću u Omoljici, a zatim malo dužu u Kovinu, gde i doručkujem.

Od Kovina nastavljam prema skeli Stara Palanka – Ram. Prolazim kroz Gaj, pa nastavljam obodom Deliblatske peščare, kroz Šumarak i Dubovac. Na tom putu pravim još dve kraće pauze za osveženje i mali odmor – u Šumarku u restoranu Peščarin raj i malo pre mosta u restoranu Šumski đurđevak. Sve vreme od Pančeva, saobraćaj je oskudan, pa mi ne predstavlja problem to što vozim glavnim putem.

Stranac na skeli

Nakon prelaska preko mosta na kanalu Dunav-Tisa-Dunav zemljanim nasipom pedalam prema Staroj Palanci. Do cilja imam još oko pet kilometara. Na nasipu nema žive duše, samo stado krava koje je usnuli čoban izveo na pojenje. Već je prilično toplo, hlada nigde, a kilometri se nižu, pa mi telo šalje signale da je vreme za odmor.

Posle pređenih oko 70 kilometara stižem u restoran Dunavski cvet. Uz ukusnog, hrskavog šarana čekam polazak skele koja me preko Dunava prevozi u Ram.

Na skeli graja. Ljudi izašli iz kola, ćaskaju, slikaju, uživaju. Tu je i nekoliko biciklista. Jedan posebno upada u oči: go do pojasa, preplanuo, sa natovarenim biciklom. Tačnije, pretovarenim. Neki dečko počinje razgovor sa njim. Stranac je. Putuje iz Holandije i ide ovom rutom prema Crnom moru. Na mapi u telefonu gleda gde je. Misli da je u Rumuniji. Iznenađuje se i smeje kada mu kažemo da je još u Srbiji, a da je Rumunija preko Dunava. Opušten je iako ne zna baš u kojoj je zemlji. To mu nije ni bitno. On u glavi nema granica. Jednostavno je srećan jer ostvaruje svoj san.

Plaža, knjiga, šetnja…

Po prelasku Dunava primećujem da to nije više ravni Banat. Prva i najveća uzbrdica vodi pored Ramske tvrđave. Uspela sam da je odvozam u cugu, ali je bilo čupavo. Srećom, uspon nije dugačak.

Kao i uvek, posle uspona sledi spust, a zatim se smenjuju blage i duge uzbrdice i iste takve nizbrdice. Ova promena terena mi baš prija. Od Zatonja vozim između dve velike vode: sa leve strane mirno i tromo teče Dunav, a sa desne svetluca Srebrno jezero. Tek poneki auto me podseća da sam na drumu, a ne u nekoj biciklističkoj bajci.

Stižem u smeštaj na Srebrnom jezeru. Iza mene je 90 pređenih kilometara! To je više od moje prosečne dnevne kilometraže, ali dobro se osećam, a umor je već posle tuša i kratkog odmora nestao.

Narednih nekoliko dana odmaram na jezeru. Plaža, knjiga, šetnja. Planiram i odlazak biciklom u Golubac, a tamo i vožnju brodićem po Dunavu.

Napomena: ovu turu vozila sam 2022. godine, a već sledeće godine napravljena je nova biciklistička staza od Rama do Zatonja. Nakon izlaska sa skele skreće se levo na novu stazu, a ne desno prema Ramskoj tvrđavi, kuda sam ja tada vozila.

Golubac iz brodića

Put za bicikl je odličan. Do Velikog Gradišta vodi biciklistička staza, dugačka oko 4 kilometra. Narednih 12 kilometara vozim asfaltnim putem, skoro bez saobraćaja, koji preko Požežena vodi do naselja Vinci. Tu pravim pauzu za ručak u kafani Bole. Preporučujem odličnu riblju čorbu i čips od ribe! Od naselja Vinci do Golupca je nova biciklistička staza uz Dunav u dužini od 7 kilometara kojom je, pogađate, predivno voziti.

Obilazak Golubačke tvrđave brodićem Peristeron iskustvo je za svaku preporuku. U pripremi putovanja pronašla sam stranicu „Golubac iz brodića“, stupila u kontakt sa Jovanom koji organizuje ture brodićem i prijavila se.

Plovimo Dunavom do Golubačke tvrđave i prvog dela Đerdapske klisure. Jovan priča sa ljubavlju i oduševljenjem, što može samo neko ko veruje u to što govori. I ko istinski voli svoj kraj. Istorija je ovde zaista ispisala zanimljive priče.

Kružimo oko tvrđave, a pogled iz svakog ugla ostavlja bez daha. Dunav je u ovom delu širok oko 6 kilometara, najširi na celom svom toku. Utisak je kao da smo na nekom moru ili jezeru. Uz jedrilice koje se lagano njišu na povetarcu, dočekujemo i zalazak sunca. Veoma lep doživljaj!

Nakon ovog čarobnog izleta treba se istim putem i vratiti. Sumrak me je uhvatio već na izlasku iz Golupca, a pravi mrak na deonici do Velikog Gradišta, koja je bila slabo osvetljena. Nije mi bilo baš prijatno iako na putu nije bilo skoro nikoga. Ja sam bila dobro osvetljena, ali ne volim da vozim po mraku. Ubacila sam u „petu brzinu“ i samo mislila kako da se što pre dočepam Velikog Gradišta. Odatle do mog smeštaja na jezeru put je osvetljen, pa je poslednjih nekoliko kilometara bilo pravo olakšanje.

Suve smokve za Francuza

U Pančevo se vraćam malo izmenjenom trasom: do Gaja idem istim putem kojim sam i došla, a zatim, umesto prema Kovinu skrećem ka Deliblatu. Dalje, preko Mramorka i Dolova dolazim u Pančevo. Nešto je manje kilometara nego kada sam dolazila, ali je umor veći. Mnogo je toplije. Tačnije, baš je prava letnja vrućina. Po prognozi bi trebalo da bude i kiše, pa pravim manje pauza da što pre stignem.

Na putu do Gaja u daljini vidim biciklistu koji mi dolazi u susret. Skreće pored puta i staje. Gleda nešto na biciklu, zaviruje u lanac i zupčanike. Kada sam se potpuno približila vidim da je verovatno stranac. Još jedan cikloturista na ovoj ruti nije ništa iznenađujuće. Znam da ne mogu da mu pomognem oko bilo kakvog kvara na biciklu, ali ipak stajem i pitam ga da li mu treba pomoć. Razmenjujemo par reči. Iz Francuske je. Zna tačno šta i kako da popravi, samo mu treba malo odmora i vremena. Nudim mu suve smokve i bademe. Sa zadovoljstvom prihvata. Zahvaljuje. Pozdravljamo se uz osmehe i želje za srećan put.

Pomoć nije samo da nekom popraviš kvar i rešiš trenutni problem. Pomoć je i pozvati nekoga telefonom, ako zatreba. Pomoć je i suva smokva od stranca u tamo nekom selu Gaju. Nekada je pomoć i samo pitanje da li je pomoć potrebna.

Kupanje pre kupanja

Letnji pljusak je ipak odlučio da mi pokloni još jedno nezaboravno iskustvo. Desetak kilometara pre Pančeva sručio se na mene. Tople krupne kapi su skakale po mom licu i rukama. Osećala sam se kao dete koje radi nešto što ga raduje i u čemu uživa, iako zna da to neće baš obradovati njegove roditelje. 😃

Mogla bih da se sklonim pod neku nadstrešnicu pored pu.ta, ali odlučujem da vozim po pljusku. Činjenica da sam blizu toplog tuša kumovala je toj mojoj odluci. U Pančevo stižem mokra do gole kože, ali i beskrajno srećna i ispunjena.

A zašto solo putovanje?

Ljudi često imaju strah od samoće. I ne samo strah, već i predrasudu da, ako negde ideš sam, to znači da si usamljen i nemaš sa kim da ideš. Mnogi ne shvataju da je biti sam na ovakvom putovanju moj izbor. Nisam se ni ja na svom prvom solo putovanju osećala lagodno. Postojali su strah i nesigurnost. Vremenom sam došla do toga da uživam u solo putovanjima ništa manje nego u onima u društvu.

Ovog puta društvo nisam ni tražila. Želela sam da idem sama. Bilo mi je potrebno da se suočim sa svojim mislima i emocijama. Da uživam u malim pobedama.

I da se ponovo povežem sa sobom.

To nam je svima ponekad potrebno!

Proleće je zamirisalo. Lepo jutro obećava lep dan. Nešto bi, negde bi, ali ne znaš ni šta, ni gde. Veoma lako odlučimo da ostanemo kod kuće, gledamo serije i praznimo frižider. I tako prođe dan, kao i puno sličnih dana pre njega.

Ali postoje i oni dani koji prave uspomene. Oni dani u kojima ćeš nešto doživeti i osetiti, nešto čega ćeš se sećati sa osmehom na licu. Ovo je jedan od tih običnih dana koji je pretvoren u neobičan, u onaj koji se pamti…

Za ovakve jednodnevne izlete ti ne treba ni priprema ni pakovanje.

I zato samo donesi odluku. Ti biraš.

Prvi mačići se u vodu bacaju

Jela, Vini i ja - tročlana bici družina - jednog jutra krećemo da proverimo kako taj Soko brzo leti po pruzi Novi Sad – Beograd. Želimo da provedemo dan na beogradskim rekama, uz druženje i okretanje pedala. Biciklove smeštamo u voz, u deo koji je za to namenjen. Za pola sata smo u Beogradu, na glavnoj stanici Prokop.

Trebalo nam je malo vremena za orijentaciju i više guranja biciklova nego vožnje da od Prokopa stignemo do savskog keja. Ali to je samo nekoliko kilometara, pa tome nismo pridavale prevelik značaj. Nikada ne ide sve potpuno glatko. I to je u redu, jer se i iz tih situacija uči. Vežbamo snalažljivost i ne damo da nas prvi utisak obeshrabri.

Energija reke leči

Na keju je već druga priča.

Vozimo pored Kalemegdana do kraja savskog keja, pa okrećemo nazad. Tempo je lagan, tek da se održavamo na biciklu, jer kej i nije mesto za neku brzinu. A i pogled nam luta od tvrđave i spomenika sa jedne strane do reke koja nas, u svoj svojoj lepoti, mami sa druge.

Vreme je za kafe-pauzu, koju pravimo u jednom od lepo sređenih kafića uz kej. Dalje idemo prema Adi Ciganliji. Sve je lepo povezano, bez saobraćaja. U nekim delovima su radovi, pa moramo malo preneti biciklove. Čak nam ni to ne smeta. Dobro smo raspoložene pa i to prihvatamo kao mali izazov, uz osmeh.

Na Adi je umerena gužva. Lepo vreme izmamilo je ljude u prirodu. Svako je našao neko svoje mesto. Ima i kupača, šetača, sportista, a i nas – biciklista.

Dunave, moj Dunave

Vozimo pored jezera, šuma i parkova. Ovde se mnogo lakše diše. Vetar pirka i pravo je uživanje pobeći iz betonskog kaveza grada. Saznajemo da postoji brodić koji prevozi ljude i biciklove na novobeogradsku stranu. Stižemo do malog pristaništa na savskoj strani Ade i ukrcavamo se. Oduševljene smo, svaka čast za ideju.

Ista reka, ista lepa energija, druga obala. Pravimo pauzu u prostranom parku uz sam kej. Dalje idemo ka ušću Save u Dunav. Sve vreme vozimo biciklističkom stazom. U jednom momentu staza prestaje da postoji, pa kraću deonicu „sečemo“ putem kojim idu i kola, ali nema mnogo saobraćaja. Ubrzo se pojavljuju i čuveni splavovi, a mi nastavljamo uz Dunav do Zemuna.

Uz razne ekrane koji nas svakodnevno okružuju, veliko je olakšanje provesti dan upijajući samo boje prirode u proleće i odsjaje sunca na površini reka.

Jedan pogled kao šlag na torti

Nakon nekoliko kraćih pauza u parkovima uz Dunav vreme je za ručak. Izbor pada na pice u Bella Napoli u Zemunu. I nismo pogrešile. Ostavljamo biciklove u dvorištu picerije i šetamo do Gardoš kule.

I vredelo je. Pogled koji se pruža sa kule uverio nas je u to!

Dan polako klizi u svoj smiraj. Vreme je da krenemo ka železničkoj stanici, ovog puta u Novom Beogradu. Uz kraću šetnju nazad do biciklova, dogovaramo se kojim ćemo putem. Gledamo mapu i uglavnom biramo ulice sa biciklističkim stazama. Taman na vreme stižemo da sačekamo voz za povratak kući.

Bilo je baš uživanje ovako provesti dan. Laganim tempom nanizale smo oko 50 kilometara, a ovaj dan dodale u galeriju naših životnih uspomena.

Jer uspomene su te koje će nam jednog dana ostati. I od kojih ćemo živeti.

I kao što Mika Antić kaže:

“…Zato leti. Sanjaj. Trči.

Stvaraj zoru kad je veče. Nek’ od tebe život uči da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka…“

Zagrevanje

Biciklarenje ulazi u vene, ciklo apetiti rastu!

Spremne smo za najveći ciklo poduhvat do sada – 4 dana, u proseku oko 60 kilometara dnevno. Već poznata dvočlana ekipa – Jela i ja, krećemo ujutru na voz koji nas i naše dvotočkaše prevozi do Subotice - naše početne tačke.

Posle četiri sata klackanja u vozu (al’ ko žuri?), stižemo u Suboticu i laganom vožnjom biciklističkom stazom odlazimo na Palić, gde smo rezervisale prvi smeštaj.

Brzo prelazimo tih desetak kilometara, a oblaci nas prate “u točak”. Po dolasku, prvo obilazimo jezero koje nam uvek privlači najveću pažnju - zelenila i cveća u izobilju, sve je čisto i sređeno.

Lako pronalazimo smeštaj, a još brže i lakše mesto za ručak. Pica u piceriji Omega nas ostavlja bez teksta, pa ne marimo puno na pljusak koji se u međuvremenu spustio. Sedimo na natkrivenoj terasi i uživamo. Po prihvatljivoj kišici, u koju se pljusak u međuvremenu pretvorio, vraćamo se u smeštaj. Gazde su nam napomenule da su u apartmanu do našeg smeštena dva tamnoputa čoveka, ali da se ne uplašimo: domaći su. Ne znam da li su i njima isto rekli za nas. 😃

Čim sam stavila glavu na jastuk, zaspala sam. Dok se Jela spremala za spavanje, već sam se probudila - naspavana. Tek je prošla ponoć. Vrtim se u krevetu u pokušaju da ponovo zaspim. Odjednom, čujem buku spolja, glasne nerazumljive povike. I Jelu su probudili, pa je skočila i odmah pošla napolje da vidi šta se dešava. Ja baš nisam bila toliko radoznala ni hrabra, ali sam virila iza nje i čuvala joj leđa. Neki čudni ljudi su preko kapije pitali za smeštaj, a Jela je autoritativno, kao prava gazdarica, viknula da je sve zauzeto i da produže. 😃

Čamac na Tisi

Ujutru ustajemo raspoložene i spremne za put koji nas je tog dana čekao – 55 km do Sente. Vreme je idealno, malo oblačno. Iz Palića krećemo pustim asfaltnim putem pored vinarije Zvonko Bogdan, koja je, na sreću, bila zatvorena. Da nije, morale bi same doneti tešku odluku da propustimo degustaciju 😃

Vozimo praznim putem preko Malih Pijaca i Malog Peska do Kanjiže. Na obali Tise pravimo pauzu za osveženje. Vozimo kejom i pevamo u duetu „Čamac na Tisi“. Par riba se praćaknulo. Mi u tome prepoznajemo aplauz i ohrabrene nastavljamo još glasnije. A one su možda samo tražile svoj mir.😃Nastavljamo preko Adorjana. Vozimo pored njiva i nepreglednih polja uljane repice. Jela je veliki obožavalac ove biljke, pa su fotke u žutom polju obavezne.

Blago umorne i prilično ogladnele stižemo na odredište. Kuća u kojoj smo smeštene odiše starinama - od nameštaja, preko slika i knjiga, do sitnih detalja. jSve je čisto i uredno. U dvorištu je i natkriveni deo za naše “konjiće”, što je za nas veoma važno. Od moje poznanice, Senćanke, dobile smo preporuku za klub Mojo u centru Sente, pa ćemo do tamo prošetati na ručak.

Mlade i lude

Klub Mojo – veliki pab zanimljivog enterijera, sa odličnom hranom. Od konobara Jožefa saznajemo da je to veče svirka i da gostuje „Bijelo Dugme tribute bend“ iz Beograda. Nažalost, karte su već rasprodate. Ali i Jožef je bio šarmiran. 😃 Nije imao drugog izbora nego da nam obeća da će nam ostaviti dva mesta za šankom.

Eto, neplanirani izlazak! Srećom, ponele smo i po majicu za svečane prilike, tako da možemo i da se sredimo. 😃 A umesto šminke, nabacićemo osmeh!

Svirka je bila odlična! Pun klub, pesme Bijelog Dugmeta i ćaskanje sa “kumovima”, koje smo te večeri upoznale, vratili su nas u mladost. Tako smo se i osećale – mlade i lude. Bilo nam je baš lepo, kao na ekskurziji.

To veče smo zaspale u starinskoj mađarskoj kući, kao dve male bebe.

Tucijada u Mokrinu

Osvanulo je Uskršnje jutro. Plan je bio da stignemo u Mokrin na čuvenu manifestaciju koja se održava svakog Uskrsa – Tucijada, svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima. Krajnji cilj je Kikinda, gde smo rezervisale smeštaj. Ukupno oko 45 km.

Kiša nije padala, ali je vetar već počeo da pokazuje staru biciklističku istinu: kako god da se okreneš, on uvek duva u čelo. 😃 Posebno u Banatu.

Kada smo stigle u Mokrin, takmičenje je već bilo završeno. Ostao je seoski vašar - glasna muzika sumnjivog kvaliteta, razne mamipare za decu na sve strane. Ipak, prijala nam je pauza od vožnje i šetnja kroz centar sela.

I naravno, slika pored spomenika Mike Antića, najpoznatijeg Mokrinčanina.

Za nas dovoljno.

Miki u čast

Mika. Sećam se dana kada je umro: robna kuća Bazar, ja devojčurak od 14 godina, na radiju ide vest, počinjem da plačem… Prvi put plačem tako javno za nekim ko nije moj. A osećam da je tako moj. I nije me sramota što drugi gledaju, jer potpuno je normalno da plačem. Umro je Mika.

Odrasla sam uz Mikina dela. Čitala njegove stihove, učila ih napamet, govorila ih bezbroj puta u sebi, naglas… Bilo je nešto u tim rečima, iako tada nisam razumela baš sve. I ovih dana se baš pitam odakle hrabrost, snaga, volja i želja za ovim avanturama. I sada znam – Mika. To je to, duboko usađeno u detinjstvu, danas se živi. I zato nema odustajanja! I zato se pedale vrte… jer život uvek ide dalje!

I nisam slučajno danas, na Uskrs, u Mokrinu. Jer Mika i dalje živi kroz nas, koji se trudimo da živimo njegove stihove.

Divni ljudi

Do Kikinde imamo još petnaestak kilometara. Na ulazu u grad dočekuju nas prve kapi kiše. Nakon smeštaja i kratkog odmora krećemo u potragu za ručkom. Grad je pust, nedelja, Uskrs, nigde nikoga. Ništa ne radi.

Srećom, ipak nalazimo restoran koji radi, gde jedemo odlične paste. Posle ručka odlazimo u posetu Jelinim prijateljima, koju je ona ranije dogovorila. Prijatni ljudi, radoznali i zanimljivi klinci, domaćinska atmosfera, sir, slaninica, vino, bademi…

Družimo se i smejemo i sve nam je potaman.

Nešto kasnije tonemo sa osmehom u san.

Dogovor sa vetrom

Nakon doručka u pekari Jadran krećemo iz Kikinde prema Bečeju, gde je planirano poslednje noćenje na ovom putu.

A sad – spektakl! Vetar je odlučio da nas ozbiljno izazove i tih petnaest kilometara do Iđoša pretvorio u pravu borbu prsa u prsa. Duvao je kao poludeo i pištao kroz ravnicu.

Imam već oproban mehanizam u tim situacijama: pronađem neki ritam pedalanja i disanja i ponašam se kao da vetra nema. Ne borim se, prihvatim ga, uortačim se sa njim. Bar se trudim da bude tako. I bude malo lakše, jer ako ga sve vreme psuješ u sebi, mnogo je teže. 😃

Po dolasku u Iđoš htele smo da napravimo pauzu, jer nam je baš trebala. Ali avaj! Nema nijednog kafića! Rekoše nam meštani: “Imate samo kladionicu, tamo pored crkve!?”

Mapu čitaj, a seljaka pitaj

Ipak, na izlazu je pumpa na kojoj pravimo kratku pauzu i osvežavamo se. Tu dobijamo i važnu informaciju da je bolje da idemo novim asfaltnim putem prema Adi, Molu i Bečeju. Ovaj savet bio je pun pogodak: doneo nam je oko dvadeset kilometara fantastičnog puta, skoro bez saobraćaja. Ne kaže se džabe – mapu čitaj, a seljaka pitaj.

Same smo na putu, sa obe strane nižu se njive na kojima se smenjuju suncokret, uljana repica i drugi usevi. Nebo je dom predivnim, pufnastim, belim oblacima… A nas dve, raspevane, krivudamo po putu jer je on samo naš!

Doviđenja Banat, dobar dan Bačka

Vetar i dalje duva, ali smo sada već sa njim na ti.

Prelazimo most na Tisi, napuštamo Banat i eto nas ponovo u Bačkoj. Cilj je jasan – pauza u restoranu sportsko-rekreativnog centra “Adica”, u Adi. Supica baš prija! Još dosta kilometara je pred nama, pa odlučujemo da se počastimo još samo palačinkama – i to odličnim.

Nakon 60 pređenih kilometara po podne stižemo u Bečej. Dočekuje nas naš novi dom - salaš Vujić na obodu grada, sa predivno sređenim dvorištem i apartmanom po meri putnika. Nakon kraćeg odmora idemo u centar da se vidimo sa Jelinim prijateljima iz srednje škole u koju je išla u Bečeju. U lokalu na centralnom trgu provodimo još jedno lepo veče uz klopu, piće i druženje sa zanimljivim ljudima.

Menjamo plan? Menjamo…

Budi nas cvrkut ptica. To je čar noćenja na salašu. Kada je naš domaćin čuo odakle dolazimo i gde treba da stignemo, spremio nam je doručak ko za rudare: jaja, kobasice, slaninicu, sir… Na tanjir je stavio sve što je imao u frižideru. 😃

Posle doručka krećemo dalje. U planu smo imali jednu rutu – najkraću: preko Temerina i Bačkog Jarka do Novog Sada, oko 50 kilometara. Ručaćemo na Bucinom salašu – u Temerinu.

U Bačkom Gradištu skrećemo ka Staroj Tisi, da se, po Jelinoj ideji, malo odmorimo na „plavom mostu“. Ona je iz Čuruga i ovo je njen kraj, pa je bezpogovorno slušam.

Leškareći na pontonu pored mosta, odlučujemo se za promenu plana: kada smo već tako blizu Čuruga, kako da ga zaobiđemo?! Jela zna neki put kroz atar Boronj, koji u početku vodi asfaltom pored vikendica, a zatim se pretvara u pravi atarski, zemljani put.

Malo off roada nije nam smetalo. Slatko kučence pratilo nas je delom puta i izmamilo nam nove osmehe. A dobio je i maženje. Najvažnije - izbegli smo glavni put, što je uvek bingo za bicikliste.

Bravo za Jelin predlog i našu odluku!

Srce puno uspomena

U Čurugu pravimo malo dužu pauzu u dvorištu Jelinog brata. Opuštamo se u zelenom, prostranom dvorištu, ali nas uskoro stomaci opominju da je vreme za pokret. Preko Žablja i Gospođinaca, već zdravo gladne, stižemo na Bucin salaš. Ambijent, klopa i naše raspoloženje su bili na istoj talasnoj dužini. Čak ni blagi umor posle pređenih oko 60 kilometara nije mogao da ga pomuti.

Kuća je već sasvim blizu, imamo još 25 kilometara do cilja. Kroz ceo Temerin postoji biciklistička staza koja nas baš raduje. I dalje izbegavamo glavni put i odlučujemo da idemo dužim, ali lepšim putem za vožnju. Skrećemo na makadamski put prema Čeneju. Uskoro prolazimo i pored novosadskog zatvora. Sada već nama dobro poznatim Bulevarom Evrope, biciklističkom stazom, ulazimo u Novi Sad.

Danas rekordnih 85 kilometara. Umor se već jasno vidi na našim licima, tempo je sve sporiji, telo traži odmor. Sve će to nestati nakon tuša, osveženja, odmora.

Ono što će ostati je srce puno uspomena!

Mahni rukom. I odjuri.

“…Očima se u svet trči, glavom rije mlako veče.

Od reke se dete uči ka morima da poteče. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija, opasno je kao metak, da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak. Ti za koren, nisi stvoren, ceo ti je svet otvoren.

Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al’ kad pođeš - nemoj stati.

Mahni rukom. I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Sve su želje uvek belje kad namignu iz daleka.”

Zatim sam napravila mali vremenski skok i otišla pravo u jun 2026. Pročitali ste tri dela Letnjeg specijala - ciklopise sa mog poslednjeg putovanja, koje mi je još uvek bilo sveže u srcu. Želela sam da ga podelim sa vama dok su utisci i emocije još bili snažni.

A sada je vreme da se vratimo tamo gde smo stali.

Od naredne objave nastavljam hronološki – idemo kroz ciklo izlete i putovanja iz 2022. godine, pa na dalje…

Podeliću sa vama ne samo kilometre koje sam prelazila, mesta koja sam obišla, već i utiske, emocije, susrete, neočekivane doživljaje.

Destinacije su različite, ali jedno je uvek isto - radost kada sednem na bicikl… Osećaj da je to moje dok pišem ciklopis… Sreća kada ga podelim sa vama… Nada da će nekome značiti više od običnih slova na papiru.

Hvala vam što zajedno prolazimo mojim Putem.

Čitamo se već sutra, na novoj - a zapravo staroj avanturi.🚴‍♀️💙

Sreća je u malim stvarima

Opet sam na Pelješcu. Iz Prapratnog je kratka, ali strma uzbrdica za izlazak iz luke do glavnog puta kroz poluostrvo. Sunce već obećava topao dan, te hvatam hlad gurajući bicikl uz desnu ivicu puta. Uzbuđena sam, ispred mene su neki novi putevi. Na petlji se odvajam levo i vozim kroz vinogorje Ponikve.

Uglavnom sam sama na putu, skoro da nema saobraćaja. Vozači češće biraju glavnu magistralu koja ide paralelno sa ovim putem. Lagano vozim kroz vinograde. Put je valovit, ali blag u poređenju sa Mljetom. Pije mi se kafa, pa gledam usput gde bih mogla stati na pauzu. Ali manja mesta su pusta, nema ništa, osim poneke vinarije. Za vino je ipak rano, pa nastavljam dalje.

U jednom selu ugledam troje dece i ženu, prelaze put, idu u šumu. Čujem da im priča o drveću i biljkama koje rastu tu, pored puta. Učiteljica i đaci. Baš mi je bio lep prizor: deca uče o prirodi u prirodi, a ne u školskim klupama. Bravo za učiteljicu!

Konačno, nakon dugog spusta, u Putnikovićima ugledam baštu. Srećna kao malo dete, naručujem dugo čekanu kafu. Dodajem i koka-kolu, ne pijem je često, ali danas mi je tako legla. Osećam ukus svakog gutljaja i stvarno… sreća je u malim stvarima!

Prolazim Dubravu i idem ka Žuljani, mestu na Pelješcu, za koje me, osim uspomena iz detinjstva, vežu i one sa prošlogodišnjeg biciklarenja.

Narednih par sati provodim na rajskoj plaži ovog malog, ušuškanog, dragog mesta. Odmaram i spremam se za još jedno osvajanje Dingača, najpoznatijeg vinogorja na Pelješcu. Sledi ozbiljan uspon do tunela Dingač, a pošto sam ovu deonicu već vozila prošle godine, znam šta me čeka 😊

Ako već moram da se penjem…

Od Žuljane do Trstenika ima oko pet kilometara, uglavnom ravnog puta, taman za zagrevanje. Da se oči naviknu na prelep pogled koji se sve vreme pruža, a mišići dobiju dodatni motiv da daju sve od sebe.

A onda poslastica dana - uspon do tunela. Ako već moram da se penjem, a moram, neka to bude kroz vinograde Dingača! Svaki napor je lakši kada dobiješ podršku. Pogled na more koje se presijava pod zracima sunca, ostrva u daljini, vinograde sa svih strana, mirisi koji me prate – daju i krila i nagradu u isto vreme.

Na jednoj krivini ugledam da neko drvo pravi lep hlad i odlučim da tu malo odmorim. Taman kada sam htela da sednem na neki kamen, ugledah braonkastu zmijicu. Uh, promenila mi je odluku u momentu… i mesto za odmor! 😊

Posle sedam kilometara od Trstenika, tunel se najzad ukazao pred mojim očima. Nisam planinar, ali pretpostavljam da je osećaj isti kao kad planinar osvoji neki planinski vrh. Poseban osećaj, koji teško mogu da opišem!

I ovaj uspon je savladan! Još jedna mala pobeda!

“Grk” u bisagama, za srećan put

Odmah po izlasku iz tunela je konoba Portun – moje već tradicionalno (drugi put, ali tradicija je tradicija 😊) mesto za riblju supu i zasluženi odmor. Usput sam pojela dva sendviča, pa nisam nešto ni gladna, ali riblja supa je uvek dobrodošla. Molim konobara da dopunim baterije na kameri i mobilnom, na izdisaju su, a i oni imaju dušu, rade odličan posao 😊

U Potomju, mestu koje se pruža po izlasku iz tunela, vinarija do vinarije. Par stotina metara od konobe je poznata vinarija Matuško u koju svraćam. Obilazim podrum, uz degustaciju „dingača“, koji me podseća da vino nije piće, nego hrana.

Smeštaj za ovu noć obezbedio mi je moj dragi prijatelj, drug iz školske klupe, Bojan. On je vinar i poznaje vinare na celom Balkanu, a i šire. Večeras su mi domaćini njegovi prijatelji, u mestu Prizdrina, par kilometara od Potomja. Imaju vinariju Križ.

Ljude ne poznajem, tačnije, Maju sam upoznala prošle godine kada sam, na putu za Orebić, samo svratila da se javim i prenesem im pozdrave od Bojana. A Denisa sam upoznala sada. Divni ljudi, opušteni, ljubazni, gostoljubivi… Malo pre mene su im stigli i gosti iz Zagreba, pa zajedno provodimo veče, uz fenomenalnog „grka“, neodoljiv sir, domaće masline i srdačan razgovor kome nema kraja…

Ipak, u neko pristojno doba ih pozdravljam, jer ujutru opet rano krećem da uhvatim prvi trajekt za kopno… Dobijam flašu „grka“ na poklon! Iako je u bisagama već prava gužva, za njega mora da se nađe mesto😊

Nekoliko molećivih pogleda

Sviće. Oblačno je, pa je još tamno. Trajekt za Ploče kreće rano, u 6:45, a od Prizdrine do Trpnja ima oko 10 km. Volim da dođem ranije u luku, obnovim zalihe u prodavnici, prošetam po mestu… Na mapi sam videla da je uglavnom spust, ali uživo sam se uverila kakav – fantastičan. Dan se budi, mir, tišina, a ja, sa vetrom u kosi, letim prema moru!

Ovo je trebalo da bude poslednji dan vožnje. A zašto nije, pročitaćete malo kasnije.

Plan je bio da iz Ploča vozim do Drvenika, oko 25 km valovitog puta Jadranskom magistralom, uhvatim trajekt za Hvar u 10:30 i vozim do Jelse, još oko 50 km. Ukupno - 75 km (ne računam 10 km spusta na Pelješcu, jer skoro da nisam okretala pedale).

Kilometraža nije idealna, ima i uspona, poslednji je dan, umor se već nakupio, rano sam ustala, ali dobro. Polako, pa dokle stignem. Na Hvaru uvek imam mogućnost da i ranije završim, ako baš budem morala, ima ko da dođe po mene i po bicikl 😊 Ta me je pomisao rasteretila i opustila.

Prognoza je za danas najavila kišu u celoj Dalmaciji, a meni je samo bitno da se nebo ne otvori dok ne dođem do Drvenika. A onda ako i bude pljusak, znam ko će da me spasi. Oblačno vreme je super za vožnju, ali s vremena na vreme pogled mi pobegne sa puta ka nebu. Kao da ću molećivim pogledom uspeti da ga odobrovoljim.

Prolazim pored Baćinskih jezera, taj deo je uglavnom uspon, ali uskoro će i spust do Makarske rivijere. Malo me stiže to što sam kasno legla i rano ustala, šest sati sna je za mene nedovoljno. Noge su mi teške.

Prolazim Gradac, Brist, Podaču, Zaostrog… Odvajam se sa magistrale u Gornju Valu i putićem uz more, posle par kilometara, stižem u Drvenik. Imam vremena za kaficu u omiljenom kafiću, pre ukrcaja na trajekt. Kiša još nije pala, ali sve miriše na to da samo što nije…

Po mojoj meri

Čim sam u Sućurju kročila na tlo Hvara, osetim prve kapljice. Nasmejem se na ovu činjenicu, jer je moj molećivi pogled sa magistrale u nebo ipak urodio plodom. 😊Idem do pekare, da nešto pojedem, pa ću razmisliti šta mi je činiti. Još uvek se kao nadam da će kišica prestati, a sunce izaći i poništiti lošu prognozu.

Doručkujem na klupi pored pekare i u pola zalogaja pljusak počinje. Ne znam kako me je iznenadio… valjda sam se nadala da ako ne mislim o njemu, neće ga ni biti. 🙄 Brzo se sklanjam pod veliku nadstrešnicu, sa još nekim ljudima… i shvatam da je to trenutak za odluku. Da li zvati “pomoć prijatelja“ ili naći neki smeštaj u Sućurju i ujutru odvozati tih 50-60 kilometara do Jelse, Vrboske, Starigrada…?

Odlučujem opet intuitivno, brzo i ispravno. Po mojoj meri.

Preko Bookinga pronalazim smeštaj, 200 metara od pekare. Čim se pljusak pretvorio u prihvatljivu kišicu, odlazim tamo, a ljubazna sobarica kaže da imaju slobodnu sobu za mene.

U tom momentu me preplavljuje osećaj olakšanja i zahvalnosti. Shvatam da je upravo to ono što mi treba – odmor, pauza, spavanje! A i beskrajno želim da vozim istočnim delom ostrva odmorna, da ga doživim onako kako zaslužuje – sa uživanjem. Samo par trenutaka ranije nisam bila ni svesna umora, jer sam u glavi imala svoj, unapred određen plan.

Put me je naučio da prepoznam kada je vreme da se prepustim novim okolnostima.

Apartman je presladak, sređen sa stilom. Detalji govore da su ovi ljudi dobri i da misle na svoje goste. Nije mi slučajno baš ovaj smeštaj prvi izašao u ponudi. Sve mi se sviđa, od činjenice da sam baš ovde, do spoznaje da ću, dok kiša obavlja svoje, imati dovoljno vremena da obavim svoje.

Da se okupam, odspavam, pregledam snimke i slike i obrišem višak.

Da odem na večeru uz more kada ogladnim.

Da usporim, da se prepustim.

Sve se namestilo, sve se poslagalo, sve je baš kako treba da bude.

Slučajnost ne postoji

Reč „sreća“ kao da u sebi krije reč „susret“. Nije slučajno. Kao što nije slučajno što sam ja danas baš ovde, u apartmanima Ida, u Sućurju. A kako to znam?

Posle odmora silazim da pronađem nekoga kome mogu da platim boravak, jer ujutru volim rano da krenem. A pošto ću i leći na vreme, sigurno ću se rano probuditi. Kucam na vrata sa zadnje strane dvorišta, gde pretpostavljam da žive gazde. Otvara mi ženica, pored nje malo dete, dečak. On je stidljiv, ali radoznalo izviruje iza njene noge. Ona ima blago lice i osmeh, onaj kojem je prirodno mesto na tom licu. Razmenjujemo par reči, nudi me da probam domaći liker od mirte koji sama pravi. Nećkam se, zahvaljujem, ali ona nenametljivo insistira. Znate one ljude - tihe, blage, ali odlučne. E, takva je Ida.

Razgovor kreće spontano o raznim temama, opštim, životnim, ljudskim. Nekoliko uljudnih reči na početku pretvara se u toplo druženje, puno srdačnosti i osmeha. Sipa nam još po jedan liker, a zatim, kao da se nešto setila, hitro odlazi u kuću i vraća se sa tanjirićem sušenog voća, ušećerenih badema i korica narandže. „Sve je to delo mojih ruku”, kaže veselo.

I opet susret koji se ne zaboravlja. I opet zagrljaj koji briše sve razlike!

Ostrvo Hvar – biciklistima na dar!

Jutro mi dodatno potvrđuje ispravnost moje odluke da ostanem u Sućurju, iako je jučerašnji „lazy day“ i susret sa Idom već bio dovoljno jasan znak.

Sunce se pomalja između sivkastih oblaka, a nebo je ponovo plavo. Ja odmorna i nestrpljiva da krenem. Ranijih godina biciklarila sam po Hvaru, ali nikada nisam vozila po njegovom istočnom delu, od Sućurja do Jelse. Sada je došlo vreme.

Prvih šest-sedam kilometara put se uglavnom penje, ali uspon je blag i bez obzira što je konstantan, ne predstavlja mi poseban napor. Onako, napor koji mi prija. Pogled na Makarsku rivijeru tera me da nekoliko puta stanem. Snimam, slikam, samo gledam. Upravo kada mi postaje teško, put se poravnava, te poklanja pogled ka drugoj strani – brdovitom Pelješcu, vrhu Sveti Ilija i Korčuli.

Nema puno šume, ali ima rastinja, drveća, maslina, vinograda, cveća, lekovitih trava… Mirisi imaju neki dodatni začin „posle kiše“. Biljke su srećnije i kao da kroz jačinu mirisa šalju nebu zahvalnicu. A ja sam samo svedok koji u tome uživa na svom Putu. Hvar nije divlji. Ima neku blagost i gostoprimstvo koje osećam na svakom kilometru.

Ovu deonicu sam više puta prešla kolima, ali verujte, biciklom – to je sasvim drugi put. Tačnije, sasvim novi doživljaj istog puta. Kao da nisam nikada prolazila tuda.

Iz kola čak nisam primetila da pogled čas luta prema kopnu - Makarskoj rivijeri i Biokovu, čas prema drugoj strani - Pelješcu i Korčuli. Iz kola sve je to samo pogled na more. Iz kola vidiš samo put, table mesta kroz koja prolaziš i razmišljaš samo o tome kako da stigneš na cilj.

Na biciklu je sve potpuno drugačije.

Opet je svet mali. A radost velika.

Posle deset kilometara stižem i do prvog mesta i restorana, koji doduše van sezone ne radi. Ali nema veze, hranu sam ponela i dovoljno mi je malo mesto pored puta gde mogu da sednem, predahnem, jedem. Moja pauza se taman poklopila sa dolaskom trajekta u Sućuraj, što znači i 20-30 vozila koja će uskoro proći ovim putem. Sačekala sam da svi prođu pa onda opet, u miru i tišini, bez saobraćaja, krenula dalje.

Prolazim kroz Bogomolje, a zatim i Gdinj, gde pravim pauzu za kafu u kafiću pored puta. Opušten razgovor sa meštanima. Znaju neke ljude iz Novog Sada, znam ih i ja. Vežu ih uspomene na lepa mesta i dobre ljude…

Opet je svet mali. A radost velika.

Prolazim kroz Zastražišće, u toku su radovi na putu. Ovaj deo ostrva deluje prilično napušten, a pomalo i zapušten. Dolazim do Poljica, a odatle počinje novi put ka potpuno suprotnom delu ostrva – atraktivnom i popularnom. Od Poljica se put spušta prema Jelsi, uz predivan pogled na more i Brač, iza kog se propinje Biokovo.

Kočim i smanjujem brzinu, kako bih što duže mogla da uživam u pogledu na ovu razglednicu.

Put posut uspomenama

Odvajam se na prvom skretanju za Jelsu, jer želim da se što pre spustim do mora. Ovaj put znam, već sam vozila tuda prošle godine. A sada sledi ono čemu sam se najviše radovala – put uz more, bez većih uspona, pored plažica koje mame da zastaneš. Ubrzo nailazim na plažu i kamp Grebišće, gde je prelepo. Jedna od retkih peščanih plaža na ostrvu, sa dugim plićakom.

Nastavljam prema Jelsi, prvom većem mestu od kada sam krenula iz Sućurja. Častim se sladoledom u centru. Uvek volim da se vratim ovde. Svake godine dolazim sa svojom ekipom na veteranski turnir u košarci. Za ovo mesto me vežu mnoge lepe uspomene.

Put dalje vodi prema Vrboskoj, gde sam letovala par godina. Moje omiljeno mesto na Hvaru. Put od Jelse do Vrboske možda je i najlepših pet kilometara koje sam prešla biciklom. Pet kilometara čistog uživanja. Oči ne mogu da upiju svu lepotu, toliko je ima.

U Vrboskoj pravim kraće pauze na poznatim mestima i krećem u završnicu ove ture – kroz starigradsko polje, do Starog Grada. Napuštam morski pejzaž. Odjednom sam okružena suhozidima, vinogradima, povrtnjacima, maslinicima… Udišem miris poljskih trava i lekovitog bilja koji se razliva nad poljem…

Trag u beskraju

A na krajnjem cilju uvek taj pomešan osećaj. Velika sreća, ponos, zahvalnost, ali i ona mala, malecka seta što je putu došao kraj. U šest dana i 360 kilometara stalo je mnogo toga. Pokušala sam da dočaram ono što sam videla, osetila, doživela. I koliko sam u svemu tome uživala!

I zato nije čudno što, dok vozim poslednje kilometre, već razmišljam o sledećoj destinaciji, novoj ruti i novim mestima koja tek čekaju da ih upoznam. A znam da će mi Put pokloniti i nove susrete, nove ljude, nove uspomene.

Kada ti bicikl jednom uđe u krv, više nije samo prevozno sredstvo – sa njim svet počinješ da doživljavaš na jedan sasvim drugačiji način. A i sebe.

Ovo putovanje je završeno, ali sve što mi je donelo ostaje sa mnom zauvek.

Opet sva treperim.

Ovaj putopis pišem jer imam potrebu da ostavim nešto iza sebe. Neki trag.

Trag u beskraju.

Ostrvo Mljet – za bicikliste čitav svet!

Oblačno jutro obećava prijatnu vožnju. Osećam se odmorno i sveže, radujem se što ću prvi put u životu otići na Mljet, to tajnovito i divlje ostrvo o kojem sam samo slušala. Granicu prelazim brzo, gužve nema i pedalam dalje prema Stonu, dok sunce stidljivo, ali odlučno, proviruje iza oblaka.

Gužve na putu nema, tek po koji auto. Na moju sreću, glavni saobraćaj se odvija preko Pelješkog mosta i novoizgrađenom deonicom magistrale preko Pelješca. Odvajam se prema Malom Stonu i stižem u Ston. Na malom trgu, jedan momak prodaje trešnje. Lepe i krupne. Nudi mi da probam, sada znam da su i slatke i sočne. One mi baš prijaju na pauzama – pune su šećera i vode, baš ono što mi treba. Kačim kesu na bisage - gde sve kile tereta, tu i kila trešanja 😊

Posle novog uspona, spuštam se do trajektne luke Prapratno. Na trajektu, uzbuđenje raste, Mljet je blizu. Posle 45 minuta uplovljavamo u malu trajektnu luku. Jedna prodavnica, jedan kafić i naravno, uspon za izlazak iz iste. Tu je i veliki znak sa pravilima za bicikliste: dokaz da sam na pravom mestu.

Suze koje to nisu

Posle par kilometara spuštam se u mesto Sobra da sredim prve utiske. Polako ispijam kafu sa pogledom na more i Pelješac. Zatim sledi duži uspon do vidikovca, a tamo – prizor koji se pamti. Lastovo u daljini, zraci sunca plešu po površini mora, a u grudima erupcija emocija! Ne znam ni kako, ni zašto, ali suze mi teku. Ni ne analiziram, samo puštam. Tako treba.

Nailaze dva momka na motorima. I oni prave tu pauzu, slikam ja njih, oni mene. Razmenismo par reči, iz Bosne su, prijatni, ljubazni, nasmejani.

Putovanje ima čudesnu moć – donosi sreću ljudima i čini ih boljima, u to sam sigurna.

Filmski susret u „Komarcu“

U Babinom Polju, prvom većem mestu na ostrvu, napraviću pauzu u kafiću Komarac. Nadam se da radi. Odvajam se malo sa glavnog puta i prolazim kroz mesto. Očekujem jedno - sve što neko veće mesto treba da ima, a dobijam nešto sasvim drugo - vijugavu glavnu (i jedinu) ulicu, raštrkane kamene kuće, bez ljudi, bez prodavnice. Izgleda kao selo u nekoj zabiti, a ne kao veće mesto na ostrvu. To samo govori koliko je ovo ostrvo netaknuto i divlje, što mu daje posebnu čar.

Na moju veliku radost, Komarac još uvek postoji i radi! Bašta je savršena: u hladu, pogled na more u daljini – moje mesto za odmor. Ali ne samo to: to je i mesto novog susreta, pomalo neverovatnog i smešnog. Za velikim stolom sedi grupa od petnaestak ljudi, biciklista.

Gledaju oni mene, gledam ja njih! Scena kao iz nekog filma 😊

- Ćao… konačno… pauza… - izgovaram dok, zadihana od uspona, parkiram bicikl pored njihovih.

- Hello, hi, ćao - čujem sa svih strana.

Oni zaviruju iza mene, očekujući i druge bicikliste ili bar još jednog, pa kada su shvatili da sam sama, počinje šala i dobacivanje:

- Voziš sama, hej pa zašto? Možeš i sa nama…

- A šta ćete sa vašim egom kada vas sve prestignem? - odgovaram im pitanjem.

Nekoliko trenutaka tajac (možda im je trebalo vreme da razumeju moj engleski 😊), a onda glasan smeh. Ipak im se svidela moja šala. Ili bar većini.

Austrijanci su, razmenjujemo par reči o putu. Nude mi da probam travaricu, kupili su je na Pelješcu. Nazdravljamo! Dajem im trešnje, celu kesu… Posluže se, pa mi vraćaju dobar deo nazad, kažu da će mi trebati, ima još napora do Pomene. Razmenjujemo energiju, osmehe… i slične sitnice. Ali moćne sitnice. Uskoro ih pozdravljam, nastavljam dalje…

Da li sam u šumi ili na moru?

Put je valovit – ili se penješ ili se spuštaš. Ravnih deonica nema ni u priči. I dalje je sve divlje, vozim bukvalno kroz šumu. Na ovom delu puta, od Babinog Polja do Polača, zaboravljam da sam na moru. U daljini vidim divokoze pored puta, čim se približim, one pobegnu. Auto – tek po koji, prodavnice usput – nigde.

Ko se uputi na Mljet treba da zna da su prodavnice baš retke: u Sobri, u Babinom Polju (na glavnom putu koji prolazi pored mesta, a ne kroz njega), pa tek u Polačama i Pomeni.

Neko to od gore vidi sve

Posle dvadesetak kilometara od Babinog Polja, spuštam se u Polače. Konačno – more! Lep gradić, tvrđava iz doba Rimskog carstva i fenomenalan rižoto sa morskim plodovima u konobi Antika.

Grad je zaista mali, ali tvrđava, po kojoj je grad dobio ime, pravo je istorijsko blago. Svi znaju za Dioklecijanovu palatu u Splitu, pulsku Arenu, a ova tvrđava je treća najstarija rimska građevina u Hrvatskoj.

Nikako da krenem, iako ima samo još pet kilometara do Pomene, gde sam rezervisala smeštaj za dve noći. Ne mogu da se odvojim od pogleda na usidrene brodice i zaliv. A i ne žurim. Mogu da krenem kad god hoću i da stignem kad god hoću. To je ta sloboda koju volim na ovakvim solo putovanjima.

Smeštaj je odličan, iznad restorana Pomena, na rivi. Dugo sam pod tušem, toliko prija. Dok voda spira tragove umora sa mog tela, u meni buja poseban osećaj – ponosa zbog ostvarenog cilja i sreće zbog ovog dana punog utisaka, emocija, slika…

I zahvalnosti zbog toga što sam ovde. I sebi i bliskim ljudima i još nekom ko od gore vidi sve…

Još jedan susret dva Čoveka

Posle tuša, kratka šetnja, tiramisu i aperol, uz spektakularan zalazak sunca. I onda – još jedno čudo Puta! Konobar mi se obraća na engleskom, ja mu odgovaram na srpskom.

- Ooo, pa vi ste naši?

- Da, iz Novog Sada sam…

- E, onda imate 10% popusta, to je politika naše kuće. Za ex-YU goste imamo popust!

- Hvala, sjajno, puno hvala!

Uz zahvalnost se i nasmešim, a kroz celo telo prostruji onaj osećaj kada se sretnu dva Čoveka. I nije stvar u popustu, već u gestu. U sitnici koja ne košta puno, a mnogo znači!

Remek-delo prirode

Novo jutro, novi dan – stvoren za uživanje u Nacionalnom parku Mljet. Danas sve „na lagano“ – želim da ga upijem, udahnem, osetim, zapamtim. Posle doručka (a kakvog nego s pogledom), biciklom krećem prema jezerima. Pričali su mi, čitala sam kako je bajkovito, ali… Kada se, posle jedne krivine na uskom makadamskom putu, ukazala ta slika – zanemela sam. Ukopala sam se u mestu i samo mi se oteo glasan uzvik – “Vauuuu”!

Prvi utisak - raskoš fantastičnih boja i njihovih bezbrojnih nijansi. Ceo park odiše mirom koji poziva na usporavanje i ni na šta drugo do na postojanje, disanje, prisutnost…

Tu su Malo i Veliko jezero, spojena malim vodenim prolazom, a Veliko jezero je Solinskim kanalom spojeno sa morem. Na Velikom jezeru je i ostrvce. Da, dobro ste pročitali. Na ostrvu su jezera, i to ne jedno, već dva, a na jednom od njih je opet ostrvo…

Priroda je za ovo delo morala da ima poseban dan, neobičnu inspiraciju i izuzetan dar!

Dubrovačka rožata i prvi kupanjac

Turista ima, ali nema gužve, bar u ovom periodu, početkom juna. Oko Velikog jezera je pešačko-biciklistička staza, oko osam kilometara dugačka. Ali ona ne može da se vozi u cugu, ne zato što ima uspona, već zato što je i bicikl previše brz za sve ono što se odvija pred očima. Zato vozikam lagano, bez cilja i plana… i samo upijam.

Svraćam u konobu Mali raj, uz šetalište pored jezera, u mestu Babine Kuće. Moji prijatelji često ovde letuju i tada su stalni gosti ovog restorana. Kažem konobaru da ima pozdrav iz Novog Sada – prethodno pomalo nervozan pogled pretvara se u ljubazan i nasmejan. Zahvaljuje se, uzvraća pozdrave, a posle ručka me časti i kafom. Svet je mali, a ljudi su veliki!

Ne treba propustiti vožnju brodićem do ostrvca Sveta Marija na Velikom jezeru. A tamo, najbolja „rožata“ koju sam ikada jela! Neki je zovu i „rozata“. Inače, to je moj omiljeni desert kada sam u Dalmaciji. Originalni naziv joj je „Dubrovačka rožata“, a ime je dobila po specijalnom sastojku koji je izdvaja od drugih slatkiša – ružinoj vodici ili likeru od ruže. To joj daje poseban miris i cvetnu notu ukusa. Osnova je karamel-krema, ali ova lokalna aroma čini je jedinstvenom.

Šetam po ostrvu, nogu pred nogu. Nailazim na usamljenu klupu - idealno mesto za popodnevnu dremku, uz šum talasa koji blago udaraju o hridi…

Isti brodić, koji ceo dan vozi, vraća me nazad. Voda u jezerima toplija je nego u moru i vuče me da se bućnem. Plažica na Malom jezeru čeka da se skinem u kupaći, a miks jezera i mora zove me da zaplivam. Uz prvi ovogodišnji kupanjac, ovaj nezaboravan dan bliži se kraju.

A sad adio…, ja ću se vratiti

Upravo je svanulo. Osećam se odlično, odmorno i spremno za novi izazovan dan. Moram poraniti da stignem u Sobru pre 9h, na trajekt za Pelješac. Sve ono što je juče bila divna nizbrdica, danas je naporna uzbrdica. Tako je i u životu, jedino izvesno je promena. Menjaju se okolnosti, menjamo se mi.

Ali neke životne vrednosti moraju ostati netaknute – uz sve te promene, u nama mora ostati Čovek.

Jutro je lepo, dan se budi. Sama sam na putu, već sat vremena nijedan auto nije prošao pored mene, a dva su prošla ka Pomeni – dostavno vozilo i rendžeri Nacionalnog parka. Ipak, s vremena na vreme društvo mi prave divokoze – vidim ih pored puta, ali čim me osete, šmugnu među drveće. Ponekad iz šume samo čujem neko šuškanje, ali znam da su one i ne štrecam se.

Na prvom delu puta ima par težih uspona, ali uključujem mod „cik-cak penjanje“ i olakšavam sebi. Pravim i pauze – čokoladica, voda. Nakon toga je uvek bar malo lakše.

Posle dvadeset kilometara, u prvoj prodavnici na koju nailazim, dopunjujem zalihe vode i kupujem šta mi treba za doručak koji ću pripremiti na trajektu. Sada sledi spust u luku u koju stižem na vreme, pola sata pre polaska.

Na trajektu nema gužve, unutra skoro da nema nikoga, pa pravim malu kuhinju. Za doručak pripremam sendviče, a par i za poneti. Uvek volim da imam nešto hrane sa sobom, jer na Putu nikada ne znaš šta te čeka iza sledeće krivine.

Dok stojim na palubi i gledam kako ostrvo postaje sve manje, pevušim pesmu „A sad adio“. Posvećujem je Mljetu. I kao u pesmi, znam da ću se na ovo posebno mesto jednog dana vratiti…

Sva treperim. Odbrojavanje je počelo. Cikloputnik u meni poskakuje od sreće.

Kada se približi dan polaska na ciklo putovanje, ja polako ulazim u svoje prirodno stanje. Pripreme, poslednje kupovine, pakovanje – sve to radim lagano, sa dozom svečanosti. Bicikl je spreman, ja još spremnija!

Kraj maja i početak juna period je godine rezervisan za dužu solo ciklo avanturu. I ove godine, već treću zaredom, destinacija je Dalmacija. Glavni cilj je Mljet, ostrvo na kom nikada nisam bila. I onda se polako sve slaže: videla sam da i Hercegovina ima zanimljive ciklo rute, a „Ćiro trail“ je sve poznatija i atraktivnija ruta na biciklističkim mapama.

Zbog toga, plan je sledeći: krećem iz Mostara, pa do Metkovića idem tom rutom, te nastavljam do Neuma - tu ću da prenoćim. Naredni dan vozim od Neuma na Mljet, do Pomene. Tu ostajem dve noći – treći dan odmaram i ceo dan uživam u Nacionalnom parku Mljet, uz malo biciklarenja oko jezera. Četvrti dan sa Mljeta idem na Pelješac, spavaću kod prijatelja mog prijatelja, blizu Potomja. Peti dan iz Potomja idem na trajekt za Ploče, pa vozim do Drvenika, odakle trajektom prelazim na Hvar i stižem u Stari Grad, što je završna tačka ove ciklo ture.

Ovo je plan, okvirni. Put ga uvek malo izmeni i to sa zahvalnošću prihvatim, jer on uvek zna bolje!

Čar Puta – ne ide uvek sve po planu!

Kolima stižem u Mostar, u večernjim satima, a ujutru sam spremna za start. Bicikl je pristojno natovaren – zadnje bisage i jedna torba preko njih, napred torba na kormanu i jedna mala na ramu. Moja kuća za nedelju dana.

Guram bicikl po kaldrmi starog grada, jer sam zamislila da me na put isprate baš oni - Stari most i Neretva. Izlazim iz Mostara uz malo gušći saobraćaj, te prve kilometre vozim polako i fokusirano. I sa osmehom od uva do uva.

Ubrzo saobraćaj posustaje, a ja idem kroz industrijsku zonu grada i sve je lepše za vožnju. Dan postaje sve topliji, sunce jače greje, pa stajem da se namažem. Mahinalno pogledam u bisage (prvi put od kada sam pošla) i imam šta da vidim – nedostaje mi jedna sandala! Pričvrstila sam ih, ali očigledno ne dovoljno dobro. 😮

Evo ga – tek što sam krenula, a već izazov i mesto za donošenje odluke, mimo plana. Prešla sam osam kilometara i razmišljam šta mi je činiti – trebaju mi za vožnju, uglavnom u njima i vozim kada je toplo, ali jutros je bilo hladnjikavo, pa sam obula patike. Tamo gde idem sigurno nema prodavnica gde bih mogla da kupim druge sportske sandale. Za prvi dan sam planirala oko 80 km, znači ovo će povećati kilometražu na oko 95 km…

Pa dobro, idem nazad! Usput gledam, nadajući se da je ispala negde bliže, ali posle par kilometara shvatam da je sigurno u samom starom gradu, na onoj kaldrmi po kojoj sam gurala bicikl.

Tako je i bilo, našla sam je na ulazu u stari grad i baš sam se obradovala. Eto, prva sreća na Putu! Doduše, koštala je novih 16 km, ali „sreći se u zube ne gleda“ 😊 Idem ponovo istim putem, malo-malo gledajući na bisage. Kažu ljudi: „ko se o mleko opeče, i u jogurt duva“! 😊

„Dobri duhovi Puta“!

Vozim dalje prema Buni. Pravim pauzu kod Bunskog mosta, jer je zaista fantastično mesto. Buna je glasna, razigrana, kao neko dete, a Neretva spokojna, široka, kao da je majka. Ta asocijacija mi se rodila posmatrajući ušće Bune u Neretvu.

Idem dalje kroz mala hercegovačka sela. Sve vreme od izlaska iz Mostara vozim „Ćiro“ biciklističkom stazom, sa leve strane je Neretva, a desno se smenjuju šumica, pruga, vikendice… Teren je potpuno ravan, predivno za vožnju.

U jednom trenutku, uz samu Neretvu, ugledam lepo mesto za odmor u hladu. Odlučim da tu malo pokvasim ruke u reci i umijem se. I onda se dešava jedno od čuda Puta – običan susret, koji pravi posebne emocije, one koje ti zagreju srce, naježe kožu i daju vetar u leđa. Bračni par, nešto stariji od mene, odmara se na istom mestu. Kreće razgovor: odakle putujem, zašto, a oni otkud tu… Ljudi su iz Zagreba, imaju tu u blizini neko nasledstvo, došli su da obiđu. Sa ženom pričam o svemu - hobijima, deci, prirodi… Priči kraja nema, teme se otvaraju, šire, a posle dvadesetak minuta usledio je i zagrljaj. Iskren i ljudski. Vreme je da krenemo, svako svojim putem, a ona na odlasku kaže: „Majo, sačekaj malo!“ Otrča do kola i donese mi punu kesu trešanja, sa sve lišćem i granama… „Ubrane su malopre, sa našeg su placa…“

Zahvalnost, ganutost i još jedan zagrljaj. Mašem prvim „dobrim duhovima Puta“, a pogled mi se zamagljuje, pogađate od čega!

Opet promena plana

Pedalam dalje. Gledam u daljinu i znam da treba da se pojavi ispred mene – most Hercegovina. I evo ga! Toliko je veliki i impozantan da izaziva u meni divljenje. Prolazim ispod njega, stalno se osvrćući da bacim pogled i iz druge vizure. Nalazi se kod mesta Počitelj, a ja idem dalje, prema Čapljini.

Na samom putu u nekoliko navrata sam videla zmijice. Uglavnom se ne pomeraju, pa samo prođem pored njih. Ne znam da li se sunčaju ili su to samo njihove košuljice. Nije mi strašno, niti se bojim. Tu je reka, tu je rastinje, to je njihovo stanište.

U Čapljini svraćam po gorivo. Ali ne na pumpu, već u restoran hotela „President“😊 Kolač sa malinama i pistaćima, mmm, ovo će fino popuniti energetske depoe. Stiže mi poruka od mog druga Saše, koji je ranije vozio ovuda:

- Dokle si Majooo?

- Evo u Čapljini, uskoro krećem prema Metkoviću…

- Nemoj prelaziti na levu stranu Neretve, idi preko Struga i Gabela Polja prema graničnom prelazu Gabela i samo teraj desnom stranom Neretve do ušća…

- Saša bre, pa to je malo okolo, ja noćim u Neumu, već imam 15 km „viška“ zbog sandale…

- Tuda ti je bolje, skoro je bez saobraćaja, jeste malo duže, ali je lepše, ne znam, vidi… Tek se posle, iza Blaca, penješ na magistralu…

Razmišljam kratko, odlučujem brzo. Idem tako, kako Saša kaže. Ni ne gledam na mapi koliko je to tačno duže, pokazaće kilometar-sat u Neumu. Opet promena plana i opet znam da će sve biti kako treba.

Banat u Hercegovini 😊

Dalje, kao da vozim po Banatu, uz Tamiš 😊 Sa leve strane me verno prati Neretva, sa svim svojim neverovatnim nijansama zelene i plave… Počeo je da duva i vetar, jedina razlika je što se ne zove košava, nego maestral ili kako mi je jedan čikica u Kominu rekao, domaći ga zovu „maštral“.

Stižem do Rogotinskog mosta i opet uz Neretvu (ovog puta mi je sa desne strane) idem do njenog ušća. Posle 85 pređenih kilometara, u mestu Blace pronalazim idealno mesto za odmor i ručak – sto u hladovini konobe Mali Ante. Naručujem sve: i kafu, i limunadu, i paradajz čorbu, i meni omiljene špagete karbonaru. Polako i natenane guštam u fenomenalnoj hrani i čarobnom pogledu na pučinu.

Lokalnim putem idem ka Jadranskoj magistrali, imam oko 25 km do cilja. Na ovom putu saobraćaja nema. Smenjuju se usponi i nizbrdice, sada mi je već teško. Uspone vozim cik-cak, stajem svako malo. Ali, još uvek ne psujem nikoga.😊 Malu krizu pobeđuje osećaj sreće, a voda pojačana elektrolitima i zalogaj čokoladice daju novi nalet energije. Pogled mi luta po delti Neretve. Uz sunce koje polako zalazi, prizor je nestvaran i s vremena na vreme izmami moje glasno: „Vauuuu!“

Oblačim žuti prsluk i uključujem se na magistralu, ovde je već prometno, ali ništa strašno. Vozim pažljivo i polako, brže ni ne mogu, prvi deo magistrale je uspon. Prolazim kroz vinogradarsku oblast Komarna i ubrzo se isključujem na put za Klek i Neum. Sada je već lakše, uglavnom se spuštam. Pogled na mali primorski gradić me raduje i daje mi snagu za još ovih nekoliko kilometara…

Prvi dan – 110 km. Nije planirano, ali je pređeno. Ono što me gura kada je teško jeste upravo ovaj osećaj kada stignem na cilj – umora ima, ali sreća je još veća. Jedva čekam tuš i krevet, pa da polako razmislim o narednom danu.

Ali, san je odlučio da ću o svemu misliti sutra…

Jesen kuca… hladnija su i jutra i večeri. Svi nekako spontano, gotovo nepimetno, ali veoma odlučno biraju udobne fotelje, tople sobe, filmove, knjige. Jer, jesen nije za aktivnosti napolju. Ko još ide da provede ceo dan van kuće u oktobru mesecu?!

Ali svaki oktobar donese i one dane. Bonus dane. Dane kada je prava radost provesti ih aktivno, u prirodi. Pitaš se gde, kako? Ja ti dajem predlog… tvoje je samo da jedan takav dan pretvoriš u dan za pamćenje.

Evo i kako:

1. Nađeš društvo (nije uslov, uvek možeš i sam)

2. Otključaš biciklanu

3. Sedneš na bicikl i kreneš

U jednom danu - 3 vesele žene, 2 sporta, 2 skele, 1 restoran, 1 vinarija

Kada pročita podnaslov, rekao bi čovek: puno! Ali ne, taman je, baš potaman.

Osvanuo je jedan od onih oktobarskih dana sa početka ove priče. Blag, sunčan, miran. Nas tri, vesele žene, na druženje i avanturu uvek spremne, krećemo dobro poznatom biciklističkom stazom Novi Sad – Begeč.

Posle nepunih 20 kilometara, kod restorana na Dunavu „Kod Braše“, ukrcale smo se na skelu, koja nas prevozi u Banoštor. Čim smo prešle u Srem, oseti se blizina Fruške Gore i teren postaje valovit, ali prelazimo tih nekoliko uzbrdica polako i bez većih problema.

Prva stanica je restoran „Atos“, gde se častimo palačinkama i limunadom. Uz fantastičan pogled na Dunav, uživamo u druženju i ćaskanju.

Posle pauze, vraćamo se nazad put Čerevića, gde imamo dogovorenu degustaciju u vinariji “Verkat”, kao i školicu streličarstva kod našeg druga Toleta, koja je održana u predivnom, velikom dvorištu ove vinarije. Puno druženja i smeha. Malo vina, malo sira, malo luuuka i strela, od kojih su neke završile i u meti.😃

Putokaz i 3 važna koraka

Predivno popodne se polako završava. Nastavljamo put Beočina, pa skelom prelazimo nazad u Bačku, u Futog i dolmom idemo kući.

Eto, može i ovako. Moja topla preporuka. Sada imaš i putokaz, tvoje je samo da:

1. Nađeš društvo (nije uslov, uvek možeš i sam)

2. Otključaš biciklanu

3. Sedneš na bicikl i kreneš

Septembar je idealan mesec za biciklarenje – vrućine su prošle, a priroda je još bujna, sve boje rane jeseni su tu. Kada ima volje i brojnija ekipa se lako dogovori i krene. Tako je bilo i ovog puta.

Formula koja uvek pobeđuje:

“zabavni prijatelji + pozitivna energija + volja za aktivnim životom = savršen ciklo izlet”

Predlog koji se ne odbija

Predlog naše drage drugarice Bikice, da obiđemo jezera Zapadnog Srema biciklovima, naišao je na opšte oduševljenje. Sačekali smo samo da osvane jedan ovakav dan i da krenemo. Dvoje kola, dva nosača, 6 biciklova. Možemo mi to!

Moharač, Bruje, Sot – čekajte nas stižemo!

Dva jezera i osmeh kao naš zaštitni znak

Nalazimo se svi na pumpi u gradu, montiramo biciklove na nosače za kola i krećemo put Vizića, malog sela na Fruškoj Gori, gde ostavljamo kola.

Krećemo makadamskim putem prema jezeru Moharač. Tempo je lagan, vozimo uglavnom u društvu, jer saobraćaja nema. A gde je ovo društvo, tu su i šala i smeh. Uvek se nešto zanimljivo priča, prepričava, dobacuje…

Obišli smo jezero Moharač koje je raj za ribolovce i ljubitelje prirode. Prelepu sliku jezera ukrašavaju labudovi i patke, čak smo videli i nekoliko kornjača.

Krećemo prema Erdeviku, selu poznatom po vinogradima. Na izlazu iz sela, prema naselju Ljubi, nalazi se još jedno jezero - Bruje. Ovo jezero je manje od prethodnog, ali ništa manje lepo i impresivno. Ovde je čak i veća gužva: tu su kamperi, pecaroši, a u letnjem periodu bude i dosta kupača. Voda je čista, jer se jezero napaja izvorskom vodom iz obližnje Banje, koja sadrži dosta joda.

Na blagom uzvišenju nalazi se Vinska kuća Erdevik, restoran sa prostranom terasom sa koje puca pogled na jezero. Nama je bilo rano za ručak i pauzu, ali deluje kao vrlo lepo i zanimljivo mesto.

Uspon, pa kroz šumu do još jednog jezera

Put do Ljube ima nekoliko uspona, koji su za nas ravničare ozbiljno iskušenje. Neki su uspeli da ih pobede na pedalama (dobar osećaj!), a neki kratkim guranjem bicikla (nećemo valjda odustati zbog jedne uzbrdice!)

Bitno je da smo svi stigli do vrha, veoma blizu graničnog prelaza Ljuba. Ali, dalje neće moći!😮 Nas nekoliko je zaboravilo pasoše, a “normalan” put do jezera Sot kratko vodi kroz teritoriju Hrvatske. Morali smo smisliti kako dalje.

Gledamo u mapu, ali ništa pametno ne vidimo. Ali tada na scenu stupaju “dobri duhovi Puta” - ispred prodavnice srećemo starije meštane Ljube koji nam predlažu da “presečemo” kroz šumu par kilometara, kažu prohodno je. Tog puteljka nema ni u mapi, niti ima bilo kakvih oznaka na putu, ali ne kaže se džabe: „mapu čitaj, a seljaka pitaj.“👍

Drveće je svojim razgranatim korenjem napravilo grbe na tom puteljku, te smo više gurali biciklove, nego što smo vozili. Ali, bilo je baš zanimljivo i avanturistički: to je onaj deo Puta koji ne može da se planira, ali uvek postoji. I treba ga prihvatiti bez kukanja, kao sastavni deo istog.

Kada smo izašli na čistinu, dobili smo nagradu u vidu divne, dugačke nizbrdice do jezera Sot. Osećaj vetra u kosi, toplog vazduha koji struji pored tebe i lakoće postojanja je jedan od onih zbog kojih vozim. I zbog kojih svaki onaj okret pedale uzbrdo ima smisla.

Ovo jezero je okruženo fruškogorskim šumama, prizor je bajkovit. Tu smo napravili malo dužu pauzu i skovali plan za dalje.

70 km kao od šale

Bilo je više predloga, jer smo različitih fizičkih mogućnosti, ali smo se dogovorili za sledeće: idemo do manastira Privina glava, pa preko Bačinaca, Kukujevaca i Erdevika stižemo na ručak u restoran vinarije Brestovački.

Obišli smo manastir, pa nekom prečicom i odličnim zemljanim putem izlazimo na glavni put Šid - Erdevik. Sada smo malo oprezniji, jer je saobraćaj gušći. U restoran stižemo taman kada smo lepo ogladneli. Tamo su nas dočekali i tamburaši, tako da je ugođaj bio potpun.

Posle ručka imamo još 10-tak km do Vizića, tj. mesta gde smo ostavili kola. Neki su kukali da im je teško, a neki smo ih hrabrili 😊 Naravno, svi smo zdravo i veselo stigli do kola, taman u momentu kada je počelo da se smrkava.

Jezera i priroda su divni, društvo zabavno, baš smo se lepo proveli!

Prilika da doživim život

U mom shvatanju biciklarenja, prva asocijacija nije broj kilometara, brzina, izgubljene kalorije, znoj, napor. Naravno, bude i toga, ali ja ne vozim zbog toga.

Vozim jer mi bicikl pruža priliku da drugačije provedem dan, da na kratko pobegnem iz grada i svakodnevice.

Priliku da drugačije dišem, vidim, osećam.

Priliku da doživim život!

Sve se polako otvara, novi bicikl je tu, a sada imam i društvo – drugarici Jeli, izvorno planinarki, se svidela ideja da verglamo zajedno. Baš se radujem prvoj vožnji u društvu! Predlažem rutu i brzo se sve dogovaramo.

Kažu, kada je nešto baš za tebe, sve ide lako…

Uz Begej, uz zvuke prirode

Baš mi je lep moj novi bajs, konačno sa brzinama, što znači da će sama vožnja ići lakše i lepše. Ovog puta ne vozim sama i tome se baš radujem!😊 Solo putovanje ima neke svoje prednosti, ali podelti sa nekim sve što doživljavaš i osećaš u trenucima dok si na putu je neprocenjivo.

Krećemo u Zrenjanin kolima, a biciklove smo stavile na nosač. Stižemo oko 9h, smeštamo se u ranije rezervisan smeštaj i vozimo prema rumunskoj granici, uz Begej, novom biciklističkom stazom. Ova staza ide do granice sa Rumunijom i nastavlja se sve do Temišvara. Punih 85 km staze za bicikliste, mislim da je najduža u ovom delu Evrope.

Ovog puta smo prešle samo deonicu staze do mosta u mestu Torak, ali već imamo plan da „uhvatimo“ jedan vikend kada biciklistima „na noge dolazi“ granični prelaz i omogućava ti da pređeš u Rumuniju upravo tu, na biciklističkoj stazi.

Od Zrenjanina do Kleka postoji neka „bici/trotoar“ staza, sasvim OK, da ne mora da se ide putem. U Kleku počinje prava nova biciklistička staza. Sve je ravno, levo je reka, a desno njive i šumarci. Uz put se javljamo ponekom zamišljenom pecarošu i pravimo pauzu na splavu ili klupama.

Ponekad je dovoljno samo leći na travu i malo promeniti položaj tela. Opustiti mišiće, načuljiti uši, umiriti disanje. Čuju se samo ptičice i žabe - živo su se raspričale, kao da su na sastanku “begejskog kućnog saveta”. 😊

Pravi biciklistički raj!

Nižemo kilometre, banatska sela… i ćevape

Prolazimo pored Žitišta i Toraka, gde završavamo deo vožnje po biciklističkoj stazi. Odvajamo se levo preko mosta i sada redovnim putem pedalamo do Banatskog Karađorđeva. Vreme je za kafu i limunadu, te pauzu pravimo u zanimljivom pabu “Vučica”. Dan je lep, kao stvoren za vožnju i baš uživamo. Preko Česterega i Banatskog Dvora idemo nazad put Zrenjanina, gde stižemo rano po podne, nakon pređenih oko 80 km. Umorne smo, ali i srećne!

Posle kraćeg odmora, stomaci nas opominju da je vreme da krenemo na večeru. Odluka je doneta brzo i jednoglasno – pravac u “Valter” na ćevape. E to nam je trebalo - sada su pored nas dve, srećni i naši stomaci. 😊

Posle večere idemo u kratku šetnju po centru. Sumiramo utiske i ne skrivamo zadovoljstvo! Super smo ciklo tandem, nećemo to menjati! Dobro raspoložene i radoznale iščekujemo sutrašnju novu avanturu.

Dvorac Ečka i Carska bara

Bude nas pundravci, a ne sat!

Tražimo mesto za kafu i doručak… i evo ga - kafić “Bridž”. Kao što mu i ime govori, na Begeju je, a on deluje kao da se tek probudio - mirno i lenjo teče pored nas, dok mi uživamo u ukusu prvog gutljaja kafe.

Cilj za drugi dan je da posetimo zaštićeni rezervat prirode: Carsku baru. Posle nekoliko kilometara pred nama se otvara kapija “Kaštela Ečka” iza koje se prostire ogroman sređen park, kao iz bajke. Zadržavamo se ovde nešto duže, ali ne zato što smo se umorile, već zato što nam je baš lepo u hladovini stoletnih stabala.

Kaštel Ečka je podignut početkom XIX veka, a na otvaranju je svirao tada mladi Franc List. Dvorac ima bogatu i zanimljivu prošlost, punu intriga, ljubavnih priča, balova, poznatih ličnosti. Danas je pretvoren u hotel i restoran i pravi je turistički dragulj ovog kraja.

Vozimo pored Belog jezera i Ečkog ribnjaka, te stižemo u Belo Blato. Zaštitni znak sela je poznata ulica brestova, drvored koji se proteže skoro kroz celu glavnu ulicu i koji svojim krošnjama natkriva celu ulicu. Kao slika iz nekog časopisa - zeleni tunel, a mi u njemu.

Pravimo pauzu na “Salašu Lujza” - morale smo probati sok od ruže, jer interesantno zvuči, a i pelinkovac da nazdravimo nama i našoj avanturi. I da, pojele smo i domaću supu. Kakva kombinacija!

Na redu je “prvi pik” dana: Carska bara! Vozamo se brodićem i upoznajemo sa živim svetom ovog zanimljivog prirodnog rezervata. Vodič nam priča zanimljivosti o barskim stanovnicima., a ja sve vreme pogledom tražim viline konjice koji svetlucaju svojim raznobojnim krilcima tik iznad vode.

Šareni ples vilinih konjica - raj za oči!

Banatska kuća, a u njoj…

Osvežavamo se sladoledom i vreme je za povratak nazad, u Zrenjanin. Jednim delom se vraćamo istim putem, a onda malo menjamo trasu - preko predgrađa Mužlje, idemo pravo u restoran “Banatska kuća”. Čule smo da ne smemo da „promašimo“ nasuvo sa krompirom i sa makom u ovom restoranu.

I zaista! Kakav spektakularan gastronomski završetak turneje! Čak i ako smo skinule neki gram tokom vožnje, posle ove gozbe u manjku sa istima sigurno nismo.😊

Drugarstvo

Jelu ne poznajem dugo, ali kao da to nije slučaj!

Dogovaramo se skoro bez reči, sve je lagano i opušteno. Sve može i ništa ne mora. Puno smeha i dobre energije garantuje da je ovo tek prva naša zajednička vožnja.

Osmesi govore više od reči…😃❤

Žena na biciklu, putuje, sama je… Osmislila rutu, napravila plan, odvažila se i krenula sa verom u dobro i ljubavlju u srcu.

Misliš da je ovo siže neke knjige ili trejler nekog filma? Ne! To je jedan moj produženi vikend. Beg od svakodnevice. Punjenje baterija. Povratak sebi. Stvaranje uspomena.

Polazak i jedno obećanje

Spakovana. Spremna i uzbuđena.

Ovog puta voz nije išao u mom pravcu, ali sam se opremila i za drugi način ciklo putovanja – bicikl na kola, pa pravac odredište. Kupila sam nosač za kola, za 5. vrata, na koji mogu da stanu tri bicikla. Bicikl je još uvek isti (bez brzina), ali Mačva je ravna, a i nije u planu previše kilometara…

Pre sledeće ture kupujem novi bicikl, sa brzinama, obećala sam sebi!

Kupanjac, ali ne u Savi

Preko Fruške Gore kolima sam krenula u Sremsku Mitrovicu, gde sam rezervisala smeštaj za prvi dan. Stigla sam oko podne, smestila se i krenula bajsom u obilazak. Gradić je lep, a reka Sava, kej i plaža, daju mu poseban šmek.

Posle ručka u jednom restoranu na plaži, otišla sam na kupanje na bazene „Plava zvezda“, koji se nalaze 3 km od Sremske Mitrovice, u mestu Salaš Noćajski. Baš sam uživala!

Na povratku „kući“, počela je da pada kišica, ali toliko sam bila srećna zbog putovanja koje predstoji, da mi ni najmanje nije smetala.

Mačva kao na dlanu. Kafa sa prijateljem.

Spavala, sanjala, a ujutru krećem da ostvarim snove - krug po Mačvi.

Preko poznatog pešačkog mosta na Savi prelazim u Mačvansku Mitrovicu. Nakon 7 km vožnje po biciklističkoj stazi stižem u Zasavicu - zanimljiv kompleks, rezervat prirode, sa bogatom florom i faunom. Pravim kratku pauzu za obilazak, te se istim putem vraćam nazad i krećem put Bogatića.

Put je ok, ima saobraćaja, ali nije tako prometno. Prolazim kroz više mačvanskih sela, ulice su široke, kapije su često širom otvorene (što nije slučaj u Bačkoj), a dvorišta velika. Kuće su uglavnom stare, ali u većini dvorišta se vide i novosagrađeni objekti.

Nailazim na Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, koja deluje baš moćno u mačvanskoj ravnici. U mestu Glušci, u etno-restoranu “Avlija”, se nalazim sa drugom Goranom koji živi u Beču. On iz Beča, ja iz Novog Sada, a pijemo kafu u Glušcima. Svet je mali!

A kraj Drine, da me kriza mine – kakav šaran, sine!

Odlučila sam da ne odem odmah u Bogatić, gde mi je smeštaj, već da pređem još 10-ak km do mesta Crna Bara na Drini. A zašto baš tamo? Praveći plan za ovaj put, naišla sam na preporuku da obavezno probam šarana “divljaka”, u ribljem restoranu „Kod Svete Tasinog“.

Na putu do Crne Bare uhvatila me kriza, osetila sam umor i nedostatak energije. Baš mi je bilo teško da vrtim pedale, iako je put ravan kao tepsija. Ali, motiv je čudo. Šaran je zaista bio izvanredan – prste da poližeš!

Večernje banjanje

Baterije su napunjene, sada mogu lagano nazad u Bogatić, u smeštaj koji je veoma blizu Termalne rivijere. Predveče odlazim na bazen da se malo relaksiram, posle 70 pređenih kilometara.

Voda je baš topla, kako drugačije kada je termalna. Prijalo mi je, ali nisam dugo ostala. Ipak je u bazenima pretoplo za kraj jula i visoke spoljne temperature. Mislim da je bolji doživljaj u drugim godišnjim dobima, koja nisu leto.

Šabac - ručak, masaža i kuliranje na plaži

Ujutru krećem u Šabac i prelazim lagano tih 30-tak km. Stižem do smeštaja, pa posle kraćeg odmora idem u mesto pored Šapca, Majur, na ručak u etno-restoran “Čardak”. Krenuli me ovi etno-objekti!😊

Posle obilnog i veoma ukusnog ručka, vozim lagano do gradske plaže na Savi i tu kuliram. Pošto je ovo više hedonističko, nego biciklističko putovanje😊, na pamet mi pada ideja da na netu nađem neko mesto gde mogu da odem na masažu. Iz više pokušaja uspevam da je zakažem za po podne. Jupiiii!

Posle masaže, koja mi je baš prijala, još malo se muvam po centru i odlazim na čuveni „lava cake“, u restoran “Gradska kafana”. Sva sreća, nema “etno” u nazivu, inače bih i u naslov ovog putopisa morala da stavim tu čarobnu reč.😊

Sledećeg jutra krećem nazad u Sremsku Mitrovicu, malo monotonim putem, ali bez puno saobraćaja. Dok vozim razmišljam, pričam sa sobom i zahvaljujem se sama sebi. Da, baš to izgovaram naglas: hvala, hvala, hvala. Jedna od prednosti solo putovanja je i to što možeš da pričaš sam sa sobom, a da niko ne pomisli da si lud.😊

Posle pređenih 30-tak km stižem u Sremsku Mitrovicu, te posle kafe i kraćeg odmora, pakujem se i kolima vraćam kući.

Još jedna avantura je završena, a novi planovi čekaju na svoj red…

Nije sve u kilometrima

U ova tri dana nisam prešla puno kilometara, prvi dan najviše, oko 70 km. Druga dva dana po 30 km. Ali, nije sve u kilometrima.

Uživala sam u prelepoj prirodi, odličnoj hrani, kupanju u bazenima, susretu sa prijateljem, obilasku gradova, odmaranju na plažama, čak i u masaži.

I kao što rekoh negde u tekstu, mogu samo da ponovim: hvala, hvala, hvala!

Ono što tražiš, traži tebe…

Kada jednom probiješ led i zagaziš u vode cikloturizma, nema stajanja, kada nemaš ideju, ona se pojavi sama. Pridružila sam se nekim FB ciklo grupama i na jednoj od njih saznajem za manifestaciju “Ciklo Bač”. Moja mama je iz Bača, tamo sam išla svaki raspust kod babe i dede, vežu me lepe uspomene na detinjstvo. Voz ide do Selenče, 6 km od Bača i… nije teško pretpostaviti šta sledi…

Povratak u poznato

Jutarnjim vozom sam stigla do Selenče, a onda biciklom do Bača. Došla sam par sati pre starta vožnje, da imam dovoljno vremena da oživim sećanja. Osećam veliko uzbuđenje, sve mi je poznato, znam svaki zavoj, prepoznajem kuće starih drugara…

Uspomene same naviru, a ja sam im se prepustila. Kada sam skrenula u poznatu ulicu, prisećala sam se redom ko je gde živeo. Setila sam se i toga da sam pored čitanja knjiga, najviše volela da „zajašem“ dedin bicikl i vozam se po selu i atarima.

Eto gde su moji ciklo počeci…

Kuća je davno prodata, pa sam samo stala ispred nje i setno gledala u isti stari orah ispred kapije. Obuzela me je plima emocija. Toliko sam se zanela da nisam ni videla da mi prilazi žena iz dvorišta i ljubazno me pita da li mi nešto treba. Verovatno je mislila da sam neki zalutali biciklista.

A ja sam tačno znala gde sam!

Kada sam joj objasnila situaciju, sva ozarena, pozvala me je da uđem na kafu i sok, malo smo popričale, došao je i njen muž…

Baš mi je drago da na istom mestu žive neki dobri, divni ljudi!

Iz prošlosti u sadašnjost

Imala sam još pola sata do starta, taman da obiđem groblje… tamo su moji baba, deda i tetka.

Vreme je ipak da se iz prošlosti vratim u ovaj trenutak. Pošla sam prema Bačkoj tvrđavi, gde je start bio zakazan za 10h. Biciklisti su se polako skupljali, kako iz sela i obližnjih mesta, tako i iz drugih daljih gradova.

Nije mi ni malo smetalo što nikoga ne znam, samo sam bila srećna i bilo mi je potpuno dovoljno to što sam tu gde sam.

Vožnja

U toku vožnje krenuo je razgovor sa nekim momcima, ko je odakle, gde smo sve vozili… Jedan je bio iz Odžaka, drugi čak iz Požarevca, došao je autobusom (bicikl je rasklopio, pa u prtljažnik).

Lepo je videti mladost da ide ka pravim vrednostima.

Vozimo pored Malog Bača do Vajske i jezera Provala, gde pravimo kraću pauzu. Već je prilično toplo, kraj juna meseca, a hlada nigde nema. Nastavljamo kroz Bođane i dolmom uz Dunav stižemo u Bačko Veliko Selo, gde nam je organizator pripremio ručak – pasulj. Okrepili smo se, odmorili i tu se završava “Ciklo Bač”.

Ali treba stići i kućama…

Kriza i mali rekord

U društvu dvojice biciklista iz Sremske Mitrovice, preko Mladenova i Karađorđeva, stižem do Bačke Palanke i jezera Tikvara.

Oni su ozbiljni biciklisti, došli su to jutro u Bač i isti dan se vraćaju nazad. Bili su zapanjeni kakvim sam biciklom krenula u ovu vožnju, a s obzirom da su prepoznali želju i žar u mojim očima i rečima, preporučili su mi da što pre kupim „normalan“ bicikl, sa brzinama.

Na ovoj deonici sam osetila šta znači kada ti „iscuri“ energija. Kriza ipak nije dugo trajala - čokoladica, kratka pauza, dosta tečnosti i već sam mnogo bolje.

U kafiću na Tikvari smo popili piće i pozdravili se. Ja sam ostala još malo na jezeru, okupala se i predveče krenula u smeštaj na salaš “Gnjezdo”, 4 km izvan grada.

Postavljen je i lični dnevni rekord – 85 pređenih km! Umorila sam se, naravno, ali osećaj sreće i radosti me nije napuštao!

Kada sam stigla na salaš, u toku je bio neki dečiji rođendan. Domaćini su mi preporučili da poručim klopu u čuvenom restoranu „Studnja“ u Gložanu. To sam i uradila, a dobila sam i parče rođendanske torte - prava gozba!

Povratak

Sutradan sam poranila i sa prvim cvrkutom ptica krećem put Čelareva magistralnim putem, ali ubrzo skrećem prema Dunavu, pa do kuće sve vreme dolmom, bez saobraćaja.

Pravim kratku pauzu za jutarnju kafu u kafiću “Bali” u Futogu i nakon današnjih 45 km, srećna, zadovoljna i ispunjena stižem kući.

Zašto nisam odustala?

Jedna stvar zamalo da stopira ovu avanturu: sve se dešava u nedelju, puno je kilometara da se u istom danu vratim i kući, znači moram prespavati negde oko Bačke Palanke. A u ponedeljak radim. Mnogi bi rekli, eto, nemoguće je, a baš sam želela da idem. I odustali.

Ali ne i ja!

Prepoznala sam potencijalni izgovor, a i želja je bila jača. Izazov rešen: u ponedeljak ću poraniti, oko 5:30 i do 9h stižem na posao. A nakon posla, odmoriću još malo… ako zatreba.

Tako je i bilo…

Šta sam zapravo tražila?

Na papiru, ovo je bila samo jedna ciklo tura. Ali zapravo, bila je nešto drugo. Povratak na mesta koja su me oblikovala. Susret sa prošlošću – bez potrebe da je menjam.

I možda najvažnije, potvrda da neke stvari, iako prošle i dalje žive u nama.❤️

Svi se mi u pojedinim fazama života nađemo na raskrsnicama. To je posebno izraženo u nekim godinama, kada mnogi misle da je život stao ili treba da stane.

Međutim, nije tako!

Želim da moje iskustvo pomogne i vama, da ponovo „pronađete sebe“, izađete iz učmalosti, svakodnevice, podrazumevanih stereotipa… i počnete da uživate u životu.

Ne mora to biti putovanje biciklom; to je moje sredstvo, neka svako pronađe svoje. Važno je samo podići glavu, udahnuti duboko, pokrenuti se, na koji god način osetiš da je tvoj…

Zašto sam krenula na put biciklom?

Ako želite da izađete iz svakodnevne rutine, da pomerite vidike, da izazovete sebe na nešto novo i zanimljivo – počnite da putujete biciklom.

Iako vam se u prvi mah čini da to zahteva neke posebne uslove i pripreme – verujte da nije tako. Ono što vam je najviše potrebno je volja i želja da to isprobate. A ponekad i preka potreba da nešto promenite u životu.

Upravo u jednom takvom zaglavljenom i usamljenom životnom trenutku, shvatila sam da nešto sa sobom moram da uradim. Kada sam se osećala loše, kada su me „4 zida“ gušila, ja sam sedala na bicikl da se smirim i nekako mi je to okretanje pedala pomoglo da se osetim bar za nijansu bolje. Pronašla sam u tome utehu, nadu, volju da se borim, dignem glavu i teram dalje. I spontano – rodila se želja da počnem da vozim sve više i sve dalje…

A onda akcija – počela sam da istražujem ciklo putovanja na internetu, pronašla sam priče ljudi koji već putuju biciklom, saznala da bicikl može da se stavi u voz… i napravila plan za svoju prvu ciklo turu…

I pedale su se zavrtele!

A zašto solo?

Podelila sam tu ideju sa nekoliko prijatelja, svima je to zvučalo lepo, ali je usledilo pitanje: „A sa kim ćeš ići?“ Za mene je odgovor bio potpuno jasan i nisam se dvoumila ni na tren: „Ako ne nađem neko društvo, idem sama.” Drugim rečima, ja svakako idem, a ako neko želi da mi se pridruži, super.

Ta odluka me je potpuno rasteretila, jer je sve zavisilo samo od mene!

Boj ne bije svijetlo oružje…

Google je krenuo da radi i plan za prvu ciklo turu se polako kristalisao. Prvo sam gledala koji voz i gde ide po Vojvodini, važno mi je bilo i da je ravno. Izbor je pao na Sombor i okolinu i tako je sve krenulo…

Bicikl koji sam u tom trenutku imala je bio običan gradski bicikl, bez brzina. Kada sam ga kupovala, upravo za to mi je i trebao – za odlazak na pijacu, švrćkanje po gradu i lagane vožnje po keju. Ali, kako kaže čuveni pesnik: „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka!” Bicikl bez brzina, pa šta!

Život nije uvek onakav kakav bi mi hteli da bude i u nekom momentu shvatimo da mu se moramo prilagoditi… Jer odustajanje nikada nije opcija! Potreba da se krene dalje, da se bori, je u tom momentu bila jača od prizemnih činjenica, tj. izgovora – nemam odgovarajući bicikl, nemam sa kim da idem, nikada nisam vozila 50 km dnevno, a posebno ne sama, a posebno ne u nepoznatom…

I plan je bio gotov, sada samo da ga ostvarim. Kupila sam torbu za paktreger, a jedan veći ruksak sam stavila u korpu koja je na kormanu. U te dve torbe sam se spakovala za 3 dana. Vozom sam otišla u Sombor (bicikl ide u voz, doplata je 100 din), gde sam ranije rezervisala smeštaj za tri noći.

Prvi kilometri i prvi strah

Ujutru, posle kafe i doručka u veoma prijatnom „Cafe de Sol“ na Velikom Bačkom kanalu, krećem put Apatina, preko mesta Kupusina. Put je prvih 3-4 km magistralni, ima saobraćaja, ali onda se skreće na sporedni put prema Kupusini i od tog mesta pa sve do Apatina vozi se skoro bez saobraćaja, u prirodnom okruženju. Sa jedne strane, to je super, jer si bezbedan, ali sa druge, sama na putu, gde nema nigde nikoga, hmm.

Pojavljuju se misli kao iz filmova, priznajem, pomalo me je strah. U tom momentu čujem da mi se približavaju kola, uzimam telefon i pravim se da pričam… (mislim se, ako hoće da me napadne, odustaće, jer sam na vezi sa nekim). Kola naravno prolaze i ljudi idu svojim putem. Sva srećna, nasmejem se crnim mislima, oteram ih i odlučujem da uživam u prirodi Gornjeg Podunavlja. I opet odluka!

Sladoled u Apatinu, mala kriza, ali i osećaj da mogu

Kejom pored Dunava stižem u Apatin, obilazim marinu i centar mesta i nakon čuvenog odžačkog sladoleda i kafe u „Plavoj ruži“, krećem nazad u Sombor, istim putem. Na nekoliko kilometara pre Sombora, svraćam na „Salaš kod 7 dudova“, na odličan ručak.

Zadovoljstvo je veliko i pored nekoliko manjih fizičkih kriza, pomalo bolnih gluteusa, malo izgorelih ruku od prolećnog sunca. Osećaj da sam ispunila neki svoj cilj i da mogu, stavlja osmeh na lice i podiže samopouzdanje. Ukupno, oko 60 km.

Važno je imati cilj – čarda Pikec

Narednog dana cilj je čarda “Pikec”, tačnije čuveni riblji paprikaš o kojem su mi mnogi pričali. Krećem put Bezdana preko Bačkog Monoštra i uz nekoliko usputnih pauza, završavam na ovoj čuvenoj čardi na Dunavu, 7 km od Bezdana.

Pogled na reku me opušta. Misli se malo komešaju, ali preovladava jedna: Hej, sviđa mi se ovo što radim!

Kvalitetno punim stomak i „baterije“, paprikaš je vrhunski!

Zoo entuzijasta

U obližnjem mestu Kolut obilazim Zoo vrt „Miki“. Zaljubljenik u životinje je na velikom imanju napravio mini zoo vrt i zaista je fascinantno videti tako nešto u jednom malom selu na severu Bačke. Tu su čaplje, paunovi, rode, labudovi, patke, razne ptice, neka goveda, pa čak i lame. Imanje je prostrano, ispresecano jezercima i potocima. Utisak je da životinje ovde zaista uživaju, kao da su došle u banju!😊

U tom Somboru, svega na volju

Krećem nazad u Sombor, lagano, brzina mi nije bitna, samo da se okreće i kreće… Put je odličan, sa malo saobraćaja. Ja već iskusnija u ciklo putovanjima, čitav jedan dan! Ukupno, oko 60 km.

Sutradan obilazim Sombor - muzej Milana Konjovića, gradsku županiju, u kojoj se nalazi najveća slika u Srbiji - Bitka kod Sente, koja zaista deluje impozantno. Imam dovoljno vremena do polaska voza i provodim ga u šetnji centrom. Uz ručak, u bašti restorana “Fijaker”, razmišljam o ova tri dana i koliko se osećam ispunjeno. Osećaj je neverovatan, u glavi se samo roje planovi za buduće ciklo ture…

Pobeda! Šta sam zapravo pobedila?

Ne mogu potpuno da dočaram svoje impresije – sve se u meni uskomešalo, ustreptalo, osećam se kao dete koje je dobilo dugo sanjanu igračku.

I kao hrabri pobednik u nekom svom malom boju!

Na papiru, ovo je bilo jedno malo putovanje – Sombor, Apatin, Bezdan. 150 kilometara, ali nije stvar u kilometrima…

Najvažnije je bilo ono pitanje sa početka: „Sa kim ćeš ići?“

I odgovor koji sam dala bez razmišljanja: „Idem sama.“

Jer u tom trenutku nisam čekala da se sve poklopi. Nisam čekala društvo, bolji bicikl, više iskustva. U tom trenutku sam donela odluku!

Samo sam krenula. I ispostavilo se — to je bilo dovoljno.

Ne postoji pravi trenutak, niti pravo vreme, niti prave godine. Postoji samo trenutak kada smo se odvažili da živimo život po svom!